|
Svaka slika prica pricu...
Reci su dobre, ali nisu dovoljne, zahvaljujuci slikama, neko ko nijecuo ni ton muzike, dobija mogucnost da bar malo razume okruženje u kome je nastajala. Ivan Grlic slikajuci kljucne autore srpske muzicke scene, trudio se da docara neuhvatljivu atmosferu i duh jedne razbarušene scene. I uspeo je da svaka slika prica priču. Na njegovim fotografijama ima mnogo crnog i belog, a između te dve granice smestilo se mnogo muzike, kilometara, uspeha, padova, radosti i tuge...i nastao je „Serbian soul, bre“! Petar Janjatovic muzički novinar i rok kritičar |
Ivan Grlic u svom autorskom opusu " Serbian Soul Bre", bavi se vizuelnim karakterima ličnosti, koje su gradile ovdašnju muzičku istoriju. Objektiv hvata trenutak pročitanih emocija, pojačane energije, samoispitivanja, iskustvenog dualiteta. Kako naši umetnici, u ovom slučaju muzičari "izgledaju" u zabeleženom trenutku, bez ocekivanog prisustva nota, moze se na autentičan način "osetiti" u ovom nesvakidašnjem Grlicevom projektu... Ne oklevajte da se suočite sa njegovim strvaralaštvom, ovo je retka prilika da poznate ličnosti sagledate iz drugog ugla. Branimir Lokner muzički kritičar |
SLIKA KOJA SE ČUJE
Da li su jazz fotografi samo čuvari uspomena na velike muzičke trenutke ili je jazz fotografija poseban aspekt umetnosti? Na ovo pitanje odgovorio je još 1948. godine Herman Leonard, kada je uhvatio zamišljeni pogled mladog Dextera Gordona i bljesak dima njegove cigarete u njujorškom klubu Royal Roost. Šest godina kasnije, Chet Baker, leži na podu holivudskog studija – “sanja i gleda prema budućnosti”, zapisaće kasnije njegov portretista William Claxton. A 1976. godine, Charles Mingus gura kontrabas na kolicima Marsejskog aerodroma – glava instrumenta našla se tačno između objektiva Francuza Guy Le Querreca i lica slavnog jazzera. Šta je zajedničko za ove tri fotografije? Ni jedan od tri velikana ne svira! Dexter se naslonio na saksofon čekajući da bend krene sa svirkom, Chet je zagrlio trubu kao ljubavnicu pred spavanje, Mingusov kontrabas spava u futroli. A ipak, iz svih fotografija se “čuje” muzika – vreli bebop, tužna balada ili blues!
Ivan Grlić pripada najmlađoj generaciji srpskih jazz fotografa. Njegovi prethodnici hvatali su trenutke za večnost muzičara u akciji. Grlić se, posle uspešne knjige crno-belih portreta srpskih muzičkih ikona različite orijentacije (“Serbian Soul, Bre!”, 2011), fokusirao na srpske jazzere. Zašto? Možda ga je privukla improvizacija, kao jasno obeležje jazza? Ili nevinost umetnika koji su ljubav prema jazzu stavili ispred slave prethodnih Grlićevih modela. Da li je ga je inspirisala “magija prvog susreta sa kamerom” likova koje obično ne prate objektivi paparazza?
Zadržavajući delimično opsesiju portretom, u svojoj drugoj knjizi Grlić ide dva koraka dalje. Najpre umetnike izvodi iz fotografskog studija, a zatim dodaje boju. Prvi korak je ulaznica u noćni život Beograda i Novog Sada – priča o gradskoj vrevi, mostovima, parkinzima, napuštenim zgradama, šahtovima i kaldrmama. Drugim korakom napušta teren tradicionalne jazz fotografije, (ne)svesno poručujući da jazz nije “crno-beo”, već raskošna muzička paleta u kojoj se meša spektar plave, zelene i crvene, sa istim žarom sa kojim su se mešale sve nijanse sivog na fotografijama bebop heroja. On time pomaže jazzu da izađe iz okvira opskurnog – posmatrač fotografija koji ne poznaje jazz neće biti uplašen, već će, naprotiv, poželeti da što pre okusi ovu divnu muziku. Bez ambicija da pravi “Best of…” (jer kako bi ga napravili uopšte, i da li bi imalo smisla sastavljati izbor “najboljih”, dok nam u glavi još odzvanjaju zvuci preminulih majstora iz prve generacije domaćih jazzera), Grlić za svoje modele bira nasumično one koji jazzom ozvučavaju dva grada velike tradicije. Možda je upravo to potrebno u godinama kada razne drugačije muzike (da li ih smemo zvati muzikom?) pokušavaju da promene ritam njihovog srca?
“Muzika je zvuk, a fotografija je vizija koja ide uz taj zvuk”, izjavio je jednom prilikom britanski fotograf David Redfern. Kao što nam je jedan ton trube Milesa Davisa dovoljan da uberemo zvezde sa neba, tako je jedan delić sekunde otvorenog objektiva uhvatio moment u vremenu, upisujući ga trajno za budućnost. U njemu, heroji jazz života se smeju i šegače, zamišljeni su i melanholični, sviraju za sebe u garažama i na tramvajskim šinama. “Čujemo” tu muziku, zove nas da joj se predamo.
Vojislav Pantić
jazz kritičar
Da li su jazz fotografi samo čuvari uspomena na velike muzičke trenutke ili je jazz fotografija poseban aspekt umetnosti? Na ovo pitanje odgovorio je još 1948. godine Herman Leonard, kada je uhvatio zamišljeni pogled mladog Dextera Gordona i bljesak dima njegove cigarete u njujorškom klubu Royal Roost. Šest godina kasnije, Chet Baker, leži na podu holivudskog studija – “sanja i gleda prema budućnosti”, zapisaće kasnije njegov portretista William Claxton. A 1976. godine, Charles Mingus gura kontrabas na kolicima Marsejskog aerodroma – glava instrumenta našla se tačno između objektiva Francuza Guy Le Querreca i lica slavnog jazzera. Šta je zajedničko za ove tri fotografije? Ni jedan od tri velikana ne svira! Dexter se naslonio na saksofon čekajući da bend krene sa svirkom, Chet je zagrlio trubu kao ljubavnicu pred spavanje, Mingusov kontrabas spava u futroli. A ipak, iz svih fotografija se “čuje” muzika – vreli bebop, tužna balada ili blues!
Ivan Grlić pripada najmlađoj generaciji srpskih jazz fotografa. Njegovi prethodnici hvatali su trenutke za večnost muzičara u akciji. Grlić se, posle uspešne knjige crno-belih portreta srpskih muzičkih ikona različite orijentacije (“Serbian Soul, Bre!”, 2011), fokusirao na srpske jazzere. Zašto? Možda ga je privukla improvizacija, kao jasno obeležje jazza? Ili nevinost umetnika koji su ljubav prema jazzu stavili ispred slave prethodnih Grlićevih modela. Da li je ga je inspirisala “magija prvog susreta sa kamerom” likova koje obično ne prate objektivi paparazza?
Zadržavajući delimično opsesiju portretom, u svojoj drugoj knjizi Grlić ide dva koraka dalje. Najpre umetnike izvodi iz fotografskog studija, a zatim dodaje boju. Prvi korak je ulaznica u noćni život Beograda i Novog Sada – priča o gradskoj vrevi, mostovima, parkinzima, napuštenim zgradama, šahtovima i kaldrmama. Drugim korakom napušta teren tradicionalne jazz fotografije, (ne)svesno poručujući da jazz nije “crno-beo”, već raskošna muzička paleta u kojoj se meša spektar plave, zelene i crvene, sa istim žarom sa kojim su se mešale sve nijanse sivog na fotografijama bebop heroja. On time pomaže jazzu da izađe iz okvira opskurnog – posmatrač fotografija koji ne poznaje jazz neće biti uplašen, već će, naprotiv, poželeti da što pre okusi ovu divnu muziku. Bez ambicija da pravi “Best of…” (jer kako bi ga napravili uopšte, i da li bi imalo smisla sastavljati izbor “najboljih”, dok nam u glavi još odzvanjaju zvuci preminulih majstora iz prve generacije domaćih jazzera), Grlić za svoje modele bira nasumično one koji jazzom ozvučavaju dva grada velike tradicije. Možda je upravo to potrebno u godinama kada razne drugačije muzike (da li ih smemo zvati muzikom?) pokušavaju da promene ritam njihovog srca?
“Muzika je zvuk, a fotografija je vizija koja ide uz taj zvuk”, izjavio je jednom prilikom britanski fotograf David Redfern. Kao što nam je jedan ton trube Milesa Davisa dovoljan da uberemo zvezde sa neba, tako je jedan delić sekunde otvorenog objektiva uhvatio moment u vremenu, upisujući ga trajno za budućnost. U njemu, heroji jazz života se smeju i šegače, zamišljeni su i melanholični, sviraju za sebe u garažama i na tramvajskim šinama. “Čujemo” tu muziku, zove nas da joj se predamo.
Vojislav Pantić
jazz kritičar
© Copyright 2000.-2018. Ivan Grlic. All rights reserved. Material displayed on this site may not reproduced in any way without permission.